Алтруизам
Алтруизам (лат. алтер - други) несебична је брига за добробит других људи. Термин означава животни став који укључује несебичност, наклоност, љубав према другоме и спремност да му се помогне, по цијену личне штете и жртве, без икакве накнаде или спољашње награде[1].
Алтруизам је оно понашање које се обично описује као "несебично" јер су интереси других стављени изнад властитих интереса. Алтруистични поступци су свјесни поступци и садрже намјеру да се некоме помогне и захтијевају одређено жртвовање и одрицање. Стога би, према таквом одређењу, алутристичко понашање било једна врста просоцијалног понашања.
Терминологија
[уреди | уреди извор]Термин алтруизам сачинио је Огист Конт око 1830. године. Противан појам је егоизам. Особа која се понаша у духу алтруизма назива се алтруист(а), а жена алтруистица одн. алтруисткиња.
Научни поглед на алтруизам
[уреди | уреди извор]Биолошки алтруизам
[уреди | уреди извор]У еволуцијској биологији се сматра да се организам понаша алтруистички ако његово понашање иде у корист другим организмима. Алтруизам представља сваку радњу која повећава погодност других на укор сопствене погоности.[2]
Појам алтруизма у биологији се разликује од свакидашњег концепта, који подразумева да се радња може назвати алтруистичном само ако је извршена са свесном намером да се помогне другом бићу. Штавише, неки од најзанимљивијих примера биолошког алтруизма се могу наћи међу бићима која (вероватно) уопште немају способност свесног размишљања, нпр. код инсеката. Биолози сматрају да само последице радње у смислу репродукције могу да одлучују у томе да ли је одређена радња алтруистичка, а не намере, ако их има, из којих је радња извршена.[2]
Психологија
[уреди | уреди извор]Социјалне науке дефинишу алтруизам као мотивацију за допринос благостању друге особе, за разлику од егоизма, под којим се подразумева мотивација за повећање сопственог благостања.[3]
Рани филозофски поглед на алтруизам је био заснован на основном принципу психолошког хедонизма. Он гласи, да, чак и када би постојала могућност да човек буде мотивисан да повећа благостање друге особе, он би био задовољан достизањем циља који је желео, тако да би наизглед алтруизам у ствари био пре свега исход егоизма.[3] Ова претпоставка се крши са новијим истраживањима психолога Данијела Бетсона. Он је предложио нову теорију, на основу које емоција емпатије буди праву алтруистичку мотивацију код људи, тј. ону, чији је крајњи циљ да допринесе благостању не себи, него другој особи према коме осећа емпатију. Ово новије, плуралистичко објашњење просоцијалне мотивације обухвата у истој мери концепте и егоизма и алтруизма.[4] Док неки психолози сматрају да алтруизам мора да обухвата жртвовање чинитеља, Бетсон тврди да крајни циљ повећавања благостања друге особе може бити на укор себе, али и не мора.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ↑ Иван Видановић, Речник социјалног рада
- ↑ 2,0 2,1 Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy http://stanford.library.usyd.edu.au/archives/spr2008/entries/altruism-biological/[мртав линк]
- ↑ 3,0 3,1 3,2 C. Даниел Батсон, Тхе Алтруисм Qуестион: Тоwард А Социал-псyцхологицал Ансwер
- ↑ C. Даниел Батсон & Лаура L. Схаw (1991), Евиденце фор Алтруисм: Тоwард а Плуралисм оф Просоциал Мотивес Архивирано 2015-01-21 на Wаyбацк Мацхине-у